Проза Књига списак

Проза (лат. proza oratio – управни, директни говор) је начин изражавања и писања који обично није метрички тако чврсто одређен као поезија (стих, метрика, ритам, рима, акценат), те који има различите функције у стандардном и књижевном језику. У стандардном језику употребљава се у сврху свакидашњег споразумевања, а у књижевном језику у дискурзивним књижевним врстама (есеј, расправа, трактат и сл.), затим у мемоарској књижевности, и, посебно након ренесансе, у разним епским и драмским формама. Мада у неким граничним случајевима проза може да поприми нека формална обележја поезије (ритмичка проза, поетски роман), па и њено афективно, емотивно и имагинативно дејство, проза и у својим дотјеранијим облицима ипак обично има наглашенију референцијалну и когнитивну функцију, те се у њеној комуникацији подразумева знатно непосреднија повезаност између описиваног и описаног. Крајњи степен повезаности између садржаја и његовог исказа постигнут је у научној прози – која је због тога на најдоњој лествици интересовања једног теоретичара књижевности.

Проза се појавила већ у најстаријим књижевним облицима као што су бајке и митови, а одувек се користи у написима, уговорима, правничким текстовима, хроникама и сл.

Проза је врста уметничке књижевности где су речи у књижевним делима пре свега схваћене преко њиховог директног, стварног значења, за разлику од поезије код које се речи организују на такав начин да се разумевање речи усмерава у правцу њихових асоцијација које нису нужно везане за стварна значења речи и у свету реалности.

Прозу карактеришу слободни стил писања који, за разлику од поезије, не следи принципе ритмике и риме. За разлику од поезије која се остварује у стиховима, проза се остварује пуним смисленим реченицама чије се значење прихвата онако какво је њихово стварно значење.

Обично се дели на приповједну, научну и бесједничку прозу.